Одабране поуке владике нишког Јована

Да живимо у загрљају Божјем

Предавање на тему "Тајна спасења" владике нишког Јована у Пироту почело је прецизним теолошким образлагањем, а затим је прерасло у сверадосни загрљај пастира и пастве у коме је владика изнео мноштво поучних примера, анегдота, опитних душекорисних сазнања. Свечана сала пиротске Гимназије била је премала тог 27. јануара 2014. године, да прими све Пироћанце жедне "воде живе" која је несебично истицала из срца и устију владике нишког Јована. Од свег срца захваљујемо нашем архијереју на доласку и надамо се што скоријем сусрету у Пироту - Малом Јерусалиму. Цело предавање можете послушати овде а у наставку преносимо само део поука нашег архијереја.

Једина корисна револуција

Благодат изазива реакцију. Као што се Мојсеј попео на гору Синај и нису могли да му гледају у очи од светлости, тако и неки исихаста, неки подвижник дође из пустиње и сиђе у град и одмах се изазива револуција, одмах "пада власт". А када човек живи у граду истим духом, он не може да изазове револуцију осим неке крваве, попут Октобарске, комунистиче, Француске и других. Не може, јер није променио себе. Револуција подразумева промену себе. Дакле, и спасење и откривење подразумевају промену себе.

Одозго долази спасење

Одозго, одозго долази спасење! Не одоздо, не од човек, не од природе! Зато је откровење битно и хришћанство је богооткривена вера или религија, за разлику од природних религија које полазе од човек, као што је рецимо у прелести био Мухамед па му се привидело... Нагласимо, спасење је дар Божји који долази са Неба, а наше јесте уздање. ... На спасење се гледа као на ослобођење од греха, демонских сила, смрти и учествовање човека у врлинском животу, циљ је бити духовно пресаздан и постати дете Божје. Не остати дете, него постати дете, то је разлика, а то значи бити незлобив.

Европа се одрекла Оног Ко јој је дао да прогледа

Просвећена Европа се одрекла Христа. Она избацује хришћанство које јој је дало да проглед, да буде Европа. Сами знате, христијанизацијом, ми смо постали просвећени народи - Христовом светлошћу, крштењем и проповедом јеванђеља. Оног тренутка када су Словени превели реч "От искони бје Слово, и Слово бје Бог" (Јн.1,1), тада смо ми ушли у културну породицу свих просвећених народа. И ми смо Европа пре Европе. Не мислим на ову Европу као Унију, то је економски појам, говорим о цивилизацији. Наравно и то је потребно, али није довољно, јер цивилизација није економија, култура... Нити може цивилизацију заменити култура, нити, култура, драги моји, може заменити духовност и спасење. Ту су велике подвале. Чак, мислим да ће се сад, с новим трендом наметнути нови предмет, уместо Веронауке можда и Културу, Историју културе, можда и Историју религије, али хришћанство није религија, тачније, није само религија. Хришћанство је Вера Светих, хришћанство је Црква. Зато је потребна нова христијанизација. Човек се налази у врло тешком, оболелом стању, зар не? И он потребује спасење. Погледајте како вапије народ и како је жедан спасења, али лута и не пије са извора живота, него са замућених вода, односно бара, како ја кажем, и умива се замућеном водом, уместо чистом, бистром, јеванђелском, светосавском, којом су се преци умивали...

Државност са "Оче наш" и Символ вере

Кад је у питању свети Симеон Мироточиви и државност, ту сада само говоре о 1804. години и времену Доситеја Обрадовића. А шта ћемо са Светим Савом? Са Светим Кирилом и Методијем? Наши преци су тајну спасења невероватно уклопили чак и у државни програм. Каже владика Николај да је "Оче наш" био програм Немањића. Зато је Законоправило, зборник на који је Свети Сава у Жичи обавезао владике, али и оне који владају народом, почео је са "Оче наш" и тумачењем Символа вере који сада Срби не знају у великом броју. Можда деца у школи уче, али питање је колико одраслих Срба зна напамет Символ вере. А у Символу вере је тајна спасења. Символ вере није само текст да се вергла као доктрина, као нека формула и образац, него је то заиста тајанствени текст, од Бога нам дат са Неба.

Глобализам Немањића

Немањићи су имали византијски поглед на свет а он није био националан, није био узак, националистички, како ми то мислимо, чак и у државотворном смислу речи. Њихов поглед је био већи и глобалистичкији него, рецимо, ове Европске уније и ових империја које претендују на последњу реч, када је у питању глобализам. Спасење је заиста спасење када говоримо у правом, глобалистичком смислу те речи, а то је спасење света, спасење човека, спасење целокупне творевине.

Борбено и спокојно

Ушли смо у последња времена и она су веома напредна. Живимо у драми. Кад ме пита неко: "Како си?", ја му одговорим: "Борбено!". Ако кажете Дборбено, а спокојноУ, то значио: не мирити са злом и борити се са собом. И док се борите са собом и у себи, аман, немате времена да другога оговарате. Толико имате посла на себи да заиста немате потребе да знате да ли је други човек сагрешио.

Лењост је најопаснији грех

Лењост, статичност је најопаснији грех и он је изазвао ово очајање и летаргију код народа. Видим код свештеника у Нишу, за ове три године колико сам ту, да је главни проблем лењост, нерад, досада. "Досада је пакао!", рекао је Достојевски. Чим се човек досађује, он тражи да се релаксира кроз забаву и онда га забаљају са хлебом и играма. А с мало хлеба и мало игара се влада масама.

Без Крста нема Васкрсења

Господ обећава: "И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи" (Јн. 12,32). Како лепа реч! ДКад будем подигнут.У Нико није сишао са Неба сем Њега. Подигао је нас, целу природу, па се на Крсту разапео и са Крста загрлио цео свет и био Цар славе и Спаситељ. Већ у том тренутку Он је Победитељ. И на Студеничком распећу видите да је он Цар славе. Пасхална радост. Зато, кад се отпева Погребење и кад се статија заврши, ми већ говоримо васкрсни прокимен. За разлику од Римокатолика који само наглашавају Крст и остају на Крсту и ту су застранили. Него се са Крстом спаја Његов улазак у гроб, тридневно погребење, Његово васкрсење и Његово вазнесење. Има оних теолога који наглашавању пасхални догађај из Христовог живота. И заиста, ако није било Васкрсења, онда Дузалуд је наша вераУ (1 Koр 15,17) и нема ни спасења, међутим, увек морамо бити пажљиви и чувати једну равнотежу и меру коју су постигли Свети Оци у искуству и живљењу и у њиховом односу према божанском.

Ми не знамо када се човек каје

Ми треба да видимо не шта је човек био у почетку и да ли је сада сагрешио и у каквом је он тренутном стању, него увек треба да гледамо на човека какав ће он бити у будућности. Зато се човечност и доброта код људи мери по томе да ли је неко тренутно окарактерисао ближњег да је он готов, сагрешио и крај. ... Једини грех који Христос разобличава јесте лицемерје, фарисејство. Кад је ухваћена она грешница и кад су кренули да је каменују, да баце камен на грешницу, Он је писао по прашини (Јн. 8, 2-11). "Шта је писао?", каже владика Николај у лепој беседи. Писао је грехове њихове, као Богочовек и Свезнајући. Сви су сагнули главу и убрзо ни једног око себе Он није видео, а њој каза: "Иди и не греши више". Препуно је јеванђеље тих односа и тих места. Дакле, враћамо се на оно суштинско: човека не можемо окарактерисати у каквом је он стању, да га статично сагледамо, јер ми не знамо када се он каје. Можда је ту ноћ, када си га ти осудио, клеко пред иконом и завапио и заплакао пред Мајком Божјом! И шта си онда урадио, јадан не био!? Ти му већ пресудио! Ти њему већ постао судија, место да видиш себе, јер обично људи кад говоре о другима они пројектују свој свет, како кажу психијатри и психолози. Види свој свет у другоме.

Да вером и делима личимо на Христа

Постоји једна опасност законског менталитета, да се заслугом може добити спасење. Трудом и сарадњом са Божјом благодаћу да, али спасење није заслуга, него дар. Зато свештеници пазите како се изражавате у беседама. ... Има људи за које каже свети Симеон Нови Богослов да по закону чине врлина, а неће се спасити. То је страшна реч. Јер сте ви схватили шта сам рекао? Да чак и они који чине закон, многи се неће спасити, зато што су они који су у Старом Завету служили закону разапели Христа, нису уопште препознали у Њему Исуса Христа и Спаситеља. Понтије Пилат пере руке у име римскога права. Јеврејске старешине учествују у распињању самога Исуса Христа. Ту је пало на испиту и право и закон, и семитски и римски начин поимања, јер нису у Њему препознали Богочовека Исуса Христа а (покајани) грешници, блудници и разбојници улазе у Царство небеско. ... Свети Сава је рекао да нам вера без дела, као и дела без вере, ништа не помажу. ... Треба да се постигне равнотежа између вере и добрих дела. ... Темељ спасења јесте вера, али вера није психолошка ствар, то је онтолошка и она долази од Бога. Понеки чине дела, а нису чак ни слични Христу. Шта је сад ту проблем? Нисмо постали слични Христу, у смислу саосећајности, милостивости, милосрдности...

"Откуп грехова"

Има људи који чине добра дела али хоће одмах плакате, награде и новце за то. Имате католике који су градили катедрале наплаћујући "опроштај грехова", то су биле индулгенције. Значи, они теби индулгенцију, а ти њима дај паре и онда си се спасао. Може код православних бити искушење да стављањем пара на икону мисле да ће откупити своје грехе. Имамо мангупа и богаташа, то је сад популарна тема корупције, који су рецимо, узели од сиротиње и онда, да би умирили савест, дају неку помоћ. Имате такве људе. Једном, дошао код мене богаташ у Острог и каже: "Владико, хоћу код Вас пријем... сто хиљада евра, одмах, у кешу!". "Знате шта", рекох, "ја то не могу да примим, зато што прво морам да идем до Светог Василија да њега питам шта ће он рећи. А друго, оставите ви то Светом Василију, а ја ћу се помолити Богу па ћу видети где ћу то уложити". И он стварно оде и остави горе. Ја кажем братији: "Знате шта, ја сумњам да је овај новац узет од сиротиње и не смем ово уложити у Острог. Него хајде ми да купимо некретнине, неко имање, шуме, да се бранимо од ових нових богаташа Руса, да се оградимо, да не би они градили хотеле и мотеле близу манастира и ту оргијали, а наменићемо то за спасење његове душе".

Смелост Светог Јована Милостивог

Једног дана, овде, у Епархији нишкој, један свештеник каже: "Владико, имам једног богаташа, хоће да гради храм". Рекох: "Оче, јеси ли се ти распитао ко је тај човек? Како је дошао до богатства?". "Па", каже, Дон је у рату био тамо и то зарадио". "Аман, човече, цркву гради народ цео, а не један човек!". А он каже: "Тако може да се искупи његов грех". "Ја", рекох, "нисам светитељ, нисам Јован Милостиви, Александријски. Он је богаташима ишао директно и говорио: ти ћеш се спаси али, хајде да то богатство уложиш у сиротињу, а оном другом: ајде ти си то и то урадио, ја ћу се пред Богом заузети за тебе, уложи у то и то. Он је имао ту смелост".

На смирењу градити и храмове и своју душу

Ако хоћете да неко своје добро дело обоготворите, онда је то идолатрија! Видите у историји који је храм издржао, а који је изгорео и који је морао наново да се гради. Зашто? Зато што је потребно на смирењу градити, а не да те види људи. Изграђујући храм, изграђује се душа, то је саборни чин, то није ствар индивидуална.

Гуруизам је данас велико искушење

Потребно је расуђивање. Ви знате, браћо и сестре, да је дар расуђивања највећи дар који човек има у духовном животу и да је то једна од најважнијих врлина по Светом Јовану Лествичнику. Добро треба расудити и имати дух расуђивања између добра и зла. То је у духовној борби потребно, да не би човек био у прелести, да не би био гуру. Гуруизам је данас велико искушење код одређених људи, чак и калуђера, владика, свештеника. Везују људе за себе. Не можете људе везивати за себе! То није спасење! Везујте људе за Бога! За Христа! Прави духовник, прави родитељ је онај који не везује дете за себе! Поготову ви мајке, вама говорим за синове: спремајте их за живот, ту су проблеми: психолошки, духовни, назовите их како год хоћете...

Сила истинске молитве

Кажу Свети Оци: "Човек сам пада, а никако сам да устане". Сетите се своје мајке и родитеља. Деца то треба да знају. Ја сам тога био свестан, хвала Богу, да се мој духовник за мене молио, да се моји мајка и отац моле за мене. Замало да забрљам колико пута у животу! Поготово у Београду, у току студија. Много пута сам се запитао: шта ме је то штитило? И верујте ми, тачно као неки омотач око главе, када кренеш да паднеш у провалију, нечија те рука заустави. Сигурно је то анђео чувар који чува човека, али су сигурно и њихове молитве. Кажу да је молитва проливање крви, али истинска молитва, а не ова коју ми често пута вршимо, брљамо формалистички, тртљамо да што пре прође ујутру и увече у цркви.

Неговати личну молитву

Неговање личне молитве је веомо битно да би се припремили за заједничку. Има оних који често пута говоре: ДМа довољно је да дођем у цркву, да сам се умио, пробудиоУ Можда се и пробуди, некад, на крају Литургије. Знате ли да људи преспавају Литургију? Чак и свештеници. Треба отворити духовне очи и умети се дивити.

Тек у миру Божјем човек се највише креће

Синоћ сам био у храму Светог Саве у Београду на промоцији једне књиге о покрету. Покрет као савремени лек. Физијатар, мој пријатељ који је доводио јавне личности у Острог, где су се сви они исповедали: музичари, политичари, ови, они... био је њихов физиотерапеут и има огромно искуство, а добар је и теоретичар. Ја му кажем;: "Човече, па ти си изразио најдубљу истину Светог Писма и Светих Отаца. Па Бог је све ставио у покрет! Да се све креће!У То кретање се неће зауставити јер то није ствар само земље. Није рај као што то схватају муслимани. Нису то баште, јела и уживања, легнеш и то ти је рај. Није то хришћански рај. Рај је покрет, стално напредовање, из славе у славу. Човек има потребу да заспи, као да је у мајчиној употреби. Јер ви знате то? Има човек потребе да заспи у загрљају Божјем... Тако антрополози и историчари религија објашњавају рајско стање. Оно је покрет, кретање, двиг. Отуда аскеза, подвижништво као покрет и кретање. Свети Максим Исповедник каже да је то мировно кретање. Замислите реч? Парадокс! Употреба речи: мировно кретање! Ви ћете речи: како то, мировно кретање? А тек у миру Божјем човек се највише креће. Питали једног калуђера у Синајској пустињи: "Човече, како ти ту проводиш време, на једном месту? Нигде ниси изаштао из те келије." А он каже: "Ја се крећем у свемиру Божјем! Галаксијама! Када сам у молитви, потпуно се крећем и немогуће је да мене неко обухвати једним местом, једним градом, једном нацијом".

Хоће да владају другима а не собом

Политичари претендују на цео свети и хоће да дају нека решења. Аман човече, није ни себе излечио, а хоће другог да лечи! Често пута се догађа да болесни људи имају потребу да владају другима, а не собом. Јер сте ви то приметили? Феноменално управљају, ево двадесет година. Ово није навијање ни за какву странку, него да знате, они дају на тацни све: спасење, решења.. а нико да се сети Бога и помоћи Божје. Ретко ко. Кад су у кризи на власти, е онда се сете да се рекламију, да се сликају у манастиру или некој цркви. Значи, човек има потребу за спасењем. Погледајте Србе како се везују за човека! Хоће лидера, стално хоће лидера. Знате ли зашто? Зато што је у традицији србског народа била монархија и била је глава, али је та глава била помазана... Некада су се цареви и краљеви помазивали па је била благословена земља, није било проклетства у градовима.

Нови теолози долазе...

Човек је крсто-васкрсно биће и оно је позвано да иде путем Богочовека Исуса Христа. Али неће. Хоће човек само Пасху. Ови моји студенти ми кажу: "Немојте, владико, да нам причате о невољама и мукама, хоћемо одмах рај! Пасха! Пасха! Пасха! Немојте пост, молитву, није то модерно!" Нови теолози долазе, нови трендови... Рекох: "Можете ви лично имати слабости, али ми то не можемо да прихватимо као трезвено и уравнотежено - само Пасха, и само радост". ... Колико самоубистава је порасло, колико развода бракова. Неће људи да трпе! Неће Крст! Хоће одмах уживање! Све! Па не може се из фотеље добити Царство небеско! Не може!

Дремамо!

Светост нас обавезује на одговорност. Не можемо се играти. Нама је живот дат једном и за свагда. Пазите, он је врло кратак, брзо пролази. Где си био и шта си радио? Дремамо! Дође тренутак, куцне анђео и каже: "Ајде душо, одвајај се од тела, треба дати одговор на Суду Божјем". Велики број успаваних хришћана мисли да је овде све. Човек се ту нешто врти, као крпељ се затвори, уместо да види да га је Бог створио за вечност, за бескрајност! Кажу да човек има толике енергије у себи, неискоришене енергије које треба да користи. То научници кажу. Што се тиче мозга, једну трећину, врло мало човек користи. Сећам се, мој професор Душан Дачић, био је изузетан педагог, он је то нама, деци, откривао, да улазимо у себе и да проналазимо снаге. Невероватно колико човек има датога у себи а да није ни свестан.

Ако хоћете да чујете мудру реч

Ако хоћете да чујете од човека мудру реч, отиђите код људи који раде, који копају и који се моле Богу. Чућете врло мудру, трезвену реч. Јер питање спасења није ствар читања књига и теолошке приче. То је животно питање.

Свештеник доноси благослов у кућу

Ту у Нишу, шетам ја на кеју и сретне ме једна особа: "Јао, оче, лупају неке зле силе по просторијиУ, каже, "напале ме зле силе ноћас". Кажем: "Јел си се прекрстила? Јел си прочитала молитву пре спавања? Јеси ли ставила крст под јастук? Јел ти је освештан тај простор?". Каже: "Не! Ови попови узимају пуно пара!". "Па жено Божја, какве паре?! Важније ти је да уђе благослов у кућу, а не сад, причаш ми о парама". Кад она отвори причу: "Сви су зли! Јер сте ви то владика?". "Па јесам", рекох. "Ама ове Нишлије су зли, они не воле добре људе". И ја видим да жена, сирота, има проблема. Рекох, "Ајде да ти дам једну иконицу Светог Василија", а она благодарна. Сретнем је ја после меседа дана поново и каже: "Знате, послушала сам вас, ставила сам ону икону Светог Василија". "Ма", рекох, "немој ти само то магијски, него дођи ти у цркву па мало види где је простор освештања". ... Видите на икони. Демончићи гамижу у оној води, Христос улази, а они сви беже. Крст кад уђе у воду, и свештеник кад уђе у дом, благодаћу коју му је Бог дао, не по својим заслугама, него по дару и благослову коју је добио, он је позван да истерује зле духове, да стаје на шкорпије, змије, да удара по демонској сили и нема тих пара којима ћете ви купити благодат свештеничку. Зато свештеници требају да имају достојанство и да чувају ту благодат и благослов који су добили од Бога.

О светом Крштењу и пастирској љубави

Ако свештеник не уме да објасни у том тренутку и збрза свету Тајну Крштења, он ће сносити одговорност пред Богом, ако изгуби овце и стадо Божје успут. Замисли, крене да пасе на њиви и лепо, једну по једну овчицу успут губи. И дође на Суд, а Господ Исус Христос му каже: "Је ли, оче, фино си ти крстио ону душу, али ти она никад више није дошла у Цркву!" Ако не постоје дела крштења, а то су покајање, исповест, пост, молитва, испуњавање заповести Божјих, џаба ти је. Ти си онда само дао Тајну као дар, а она је и задата, она је задатак. ... Човек који не жели другом спасење, он никакав није човек. Отац који не жели спасење својој деци, он није отац. Код телесних родитеља је тако, а замислите како је у духовном свету. Сваки пастир, сваки епископ, сваки свештеник, сваки хришћанин, сваки монах жели да се сви спасу. Један свети отац је рекао: "Нећу да идем у рај док не уђу моја деца, нећу Боже!.. Нек ме прогута морска авет, само да се спасе мој народ!". Тако су вапили пророци у Старом завету, тако је плакао пророк Јеремија.

"Има много пара"

Скоро сам био у једном београдском храму, врло ледено сам се осећао... Ја питам свештенике: "Оци, што је овако хладно на Литургији код вас". А један каже: "Ма има много пара". Искрено! Зато је топло у Пироту и кад је хладно напољу. Зато што топлина Божја не долази од пара и уживања. Погледајте ове богаташе, од њих само може да вас боли глава.

Владика као трафо-станица

По слици једног теолога, епископ вам је као трафо-станица, пуна енергије Божје. Епископ само има благослов да рукополаже, све остало треба да раде свештеници. Знате ли ви то оци? Чак ни да проповеда толико, да служи, колико је значајно да рукополаже нове свештеника. Све остало треба свештеници да раде, од организације, до мисионарања. ... Иако сам владика, нисам непогрешив. Само је Бог непогрешив. Онај папа несрећни је мислио да је непогрешив, али се показало да није такав.

Гора безазлених

Има једна гора у Атини: "Гора безазлених". Ту су се подвизавали велики Свети оци. Кад одете у Грчку немојте само отићи на Акропољ, пропитајте за то место и ту гору која говори да само безазлени могу ући у Царство небеско. Само они који су без лукавства, без препредености, без предумишљаја.

О пиротској побожности

Овде у Пироту, људи имају невероватан мистериолошки и тајноводствени унутрашњи осећај за свет. Први пут кад сам дошао приметио сам да овде народ има изнутра невероватну потребу за додиром, за благословом. То је одлика источњачких народа, дубоких народа. Када сам био у Грузији, тек сам видео шта значи бити православан и постидео сам на Литургији. Знате ли која је то снага и кохезија у тој Литургији? То је таква топлина да епископи свога патријарха доживљају као оца. Они су као деца, као синови за трпезом свога оца. То ме подсетило на Тајну вечеру. Када сам дошао код патријарха Павла, рекох: "Ваша Светости, ја се стидим, скинуо бих и ову панагију и све ово, никакав ја нисам хришћанин".

Православље је шанса за данашњег уморног човека

Православље, као најчистија вера, тај Лик Христов који је сачуван у Православљу, је шанса за савременог човека, чак и за западног човека, уморног од самог себе. Видите како се чове умори од самога себе? То сам исто у Африци видео, у Јоханезбургу. Недао Бог тај стандард и те стандарде! То је умирање личности и човека. Да имаш све, а немаш ништа! Уствари, имаш пакао. Затворене куће, ограђене, да не видиш ни једно двориште, ни једну кућу, нити икакве комуникације, нити икаквог заједништва. То је смрт! Имаш богатство, а мртав си! Они не виде своје ближње. Они раде толико да су им рад и долар - богови. То је страшна смрт. Човек је хтео да створи срећу, а постао је несрећан. "Сумрак америчког ума" је невероватна књига. Читао сам је пре двадесет година. Амерички рај, а унутра пакао. Нема Бога, нема човека, нема личности. Можда нисмо ни свесни, колику је слободу Бог нама дао у Цркви и немојмо да се играмо са спасењем. Ова прича о спасењу има смисла, само ако постигнемо спасење. Она није самозадовољна, није професорска, владичанска само, него треба да буде позив и вапај и жеља, да човек, ако дубље не зажели спасења, онда је он гори од животиње, ако не зажели вечно спасење, спасење од ђавола, смрти и греха. Да жели вечно да живи у загрљају Божјем и са ближњима својим.

Нема мртвих у Господу - о динамичном ћутању Божје

Наш однос ка упокојенима није култ мртвих, већ култ живих. Ми не верујемо у мртве. Вера хришћанска је жива вера. Често пута су они који су се упокојили, у нади на васкрсење, живљи него ови који ходају биолошки по земљи. Ево да одете рецимо у манастир Темска, ви осећете мирис оних старица, монахиња Рускиња, које су се ту молиле дананоћно. У Сићеву имате утисак да шета Богородица, ту по дворишту. Тачно осећате да је то место освештано. И миомир, и мир, и тишина. Тачно као она песма "Царици тишинеУ. Човек стварно жели ту тишину. То је ћутање у миру Божјем. Како да назовемо ту стварност? Динамично ћутање Божје. Зато људи код Светог Василија Острошког проплачу, покају се и кажу своје највеће грехове. Зато што је ту Свети Василије, у колевци Божјој, у колевци пећине. Осећате такву топлину и шапат Божји: "Ајде, јеси погрешио, али немој више, опраштају ти се греси!" Чује се глас! Пазите, глас Божји! Глас Божји над водама, глас Божји у природи.

Остају нам само молитва и рад

Погледајте човека како се удаљио од природе. На Старој планини - то је богатство. Извори чисти, лепота Божја. А јадан човек, гледам Ниш, гамиже, то је такав немир, немир... И да гледаш и кажеш себи: е, мој владико, направи ти горе келију негде изнад, у неком брду, седи и плачи за овај народ и моли се Богу. Све су приче испричане, све су књиге написане. И шта нам остаје? Молитва. Наравно и рад. И кроз рад - молитва.

Кад човек завапи из петних жила

Уморио се човек од себе. Јури и не за где јури. Да је ту неки философ, као у древна грчка времена, могао би да се смеје. За чиме чове јури? За златом? За сребром? А у гроб ћемо сви заједно, тамо где су и просјаци, и цареви и краљеви, и владари и сви... А човек мисли да је нешто радио... У тој немоћи, када се човек поломи сам са собом и када завапи истински, из петних жила: "Господе, помилуј!" Е, у том "Господе, помилуј" је тајна! Верујте, одмах се отвара Небо и одмах анђели силазе. Као што је онај Светитељ гледао грешника како улази у цркву сав црн, као угарак! А после службе изашао - светао човек! Они демончићи незадовољни, као паучина, беже доле, снуждили се и кажу: "Замисли, ушао у цркву и пролепшао се, постао леп, постао добар". Тако, Црква је место сигурног освајања те слободе, тог спасења, које почиње овде и сада. Зато, не треба да дремамо и чекамо.

Избор поука и редакција текста: Жељко Перовић
Коректура: мст Валентија Јовановић